Evropski i američki fašizam uz hrvatsko i bošnjačko ustaštvo

Zločinačka zapadna pamet i osvrt na to kako ona Srbima podržava i neguje domaće koljačke ešalone — pre nego što se i oni ne nađu na spiskovima za nestajanje

Posle prve najave da će u udžbeniku istorije za osnovnu školu u Republici Srpskoj biti pomenuta imena Radovana Karadžića i Ratka Mladića Bakir i Munira najavili su apelaciju Ustavnom sudu BiH, a samo koji časak kasnije priskočili su im u pomoć Ambasada SAD i OHR. Pa će ambasador najaviti: „Neodgovorno je politizovati obrazovanje i podrivati međusobno poverenje i razumevanje među budućim generacijama u BiH… Negiranje genocida i veličanje osuđenih ratnih zločinaca su sramotni“. A OHR takvu će pamet energično podupreti: „Etnocentrične perspektive i dalje dominiraju udžbenicima istorije i vidimo nove planove da se ide i korak dalje u iskrivljavanju činjenica o ratnim zločinima počinjenih tokom 1990-ih i pojedincima odgovornim za te zločine. Kvalitetno obrazovanje mora uključivati i evropske vrednosti“ [pa i] „toleranciju“ za svaki zločin nad — Srbima.

I neka nam ove pojedinosti budu dovoljne za neki širi i opštiji osvrt na srpsko istorijsko pamćenje i ulogu evroameričke pameti u njegovom sistematskom „preuređivanju“, tj. friziranju. Pominjem o njima dve „stare“ pojedinosti.
Prva je ona koju nam je Ljuba Nenadović ostavio kao Njegoševu reč da „Englezi mrtvu tursku ruku još drže pod srpskom gušom“.

Druga je iz vremena kad su Srbi ipak uspeli da maknu tu „mrtvu tursku ruku“, ali opet nisu izbegli Engleze: kad su 1912. iz Skadra prognali Turke i ušli u svoju staru prestonicu, Čerčil im je najavio da će tu „ruku“ zameniti arnautskom i zatražio da se iz Skadra povuku, a ako se budu nećkali, on će im dovesti svoju ratnu flotu — da mu podupre demokratsku argumentaciju.

Oslanjajući se na tu pamet, ambasador će sramotne presude sramotnog NATO-suda u Hagu proglasiti svetinjama, a u svece upisati svoje širitelje osiromašenog uranijuma po istočnoj Bosni i ustašku koljačku rulju koja je za njim nastupala. Valja, pri tom, dodati da će jednako sramotno ostati i mezarje u Potočarima, pre svega po tome što su rahmetli Alija i baba Munira pre 25 godina zapisali da je u njemu sahranjeno 8.500 Naserovih koljača iz demilitarizovane Srebrenice, a oni dosad uspeli da ih tamo polože tek nešto više od 6.000 i pored toga što su ih (ne zna se da li po konkursu ili samo po oglasu) prenosili iz svih BH gradova i iz Evrope, pridruživali im one koje su Bakir i Munira sahranjivali mnogo godina pre Srebrenice i Potočara, a biće da su tamo legli i svi oni Srbi za kojima se još traga (zna naser Koljač gde ih je i klao i zatrpavao i lako mu je bilo da ih posle umota[va] u zelenu zastavu).
Samo nekoliko godina posle prvog susreta s Čerčilom Srbi su bili uvedeni u tragične svetske vrtloge — iz kojih su izišli svakoruko poraženi.

Iz Velikog rata — biološki temeljito osakaćeni.
Dve godine kasnije nabacio im se komunizam, s nalogom da se „zapadni Srbi“ zatru i/li proteraju „kao okupatori“, ali se pokazalo da komunistima teren nije bio priređen (kao u Rusiji) i oni bili prognati u ilegalu, a pred Drugi sv. rat najavili da će nastaviti tamo gde su, dvadesetak godina ranije, zaustavljeni i potvrdili spremnost na žestoku borbu „protiv srpskoga hegemonizma“.
Posle kratkog „revolucionarnog čarkanja“ tokom jeseni 1941. i pošto su izazvali nemačku jednačinu 1 = 100 (u Kraljevu, Kragujevcu i drugde), partizani su se preselili u NDH — da bi se izmakli od Nemaca i primakli svojim ustaškim saveznicima (i tamo im se odmah pridružili i partizani iz Crne Gore).

Tamo izdali naredbu („Strogo Pov. broj 39 od 27. decembra 1941“ i njome uredili „pod pretnjom smrtne kazne“ za sve partizanske komandante i političke komesare ako bi se desilo da se naredbe ne izvrše) „da se komandanti i pol(itički) komesari, oficiri, kaplari i vojnici svih rodova imaju bezuslovno ubuduće u svim pravcima pridržavati i pokoravati komunističkoj ideologiji“.

„Dražu Mihailovića i njegove vojne i političke saradnike treba što pre likvidirati“.

„Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator i suviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom našu celokupnu organizaciju, ako to interesi budu zahtevali“.

„Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo s naše strane da se vodi bilo kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srpski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas. Naš zadatak nije u tome, da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno završnu fazu borbe za naše oslobođenje kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora ima da skrše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez, naša majka. Živeo SSSR! Za nas je komuniste najvažnije u tome: organizovati pokret i prikupiti snage protiv četnika. Četnici su naš prvi neprijatelj, protiv koga treba upotrebiti sva moguća i nemoguća sredstva radi njihovog uništenja, jer na drugi način njihov otpor ne može se slomiti“.

„Da bi se kod okupatora mogao izazvati veći gnev i reakcija protiv srpskog naroda, komandantima stavljam u dužnost da iz svojih područja i borbenih jedinica izaberu najpouzdanije i najhrabrije drugove kojima staviti u zadatak, da s vremena na vreme iz zaseda ubijaju po jednog ili više vojnika, kako bi okupator na osnovu toga preduzimao represalije protiv neposlušnog srpskog naroda i njegovog vođstva“.

„Da komandanti i pol(itički) komesari najhitnije preduzmu na svojim teritorijama sa smrtnim kaznama za sva ona lica za koja bi se i najmanje steklo ubeđenje da su protiv naše vojne i političke stvari. Za ovaj zadatak potrebno je da komandanti blagovremeno pribave u što većem broju četničkih amblema koje staviti na raspoloženje onim drugovima koji budu određivani za ova likvidiranja, s tim da iste upotrebe, preobuku se u četnike, upadnu u selo, poharaju ga do gole kože, i pobiju ugledne domaćine, koji su naravno štetni po našu organizaciju. Svako u selu misliće da su to četnici i da to čine po naređenju njihovog vođstva represalije“.

„Komandanti imaju bezuslovno da na svojim teritorijama spreče narodu, bez obzira na veroispovest, posećivanje crkava i manastira, a njihove sveštenike u koliko pojedinci ne bi iz ma kojih razloga želeli prići našoj borbi, odmah takvog likvidirati…“.

„Da komandanti i polit(ički) komesari ulože sva svoja znanja i silu da što više pridobiju uz komunističke jedinice što mlađe, ženskog pola, kako bi mogle poslužiti našim drugovima za prirodne seksualne potrebe. Ovo je potrebno u što kraćem roku učiniti radi podizanja morala kod naših drugova prilikom presudnih borbi. One ženske, koje bi eventualno ostale u drugom stanju treba odmah likvidirati, pogotovu što kao takve ne bi mogle izdržati naše tako česte otstupnice, a ne smemo ih ostavljati u pozadini, pošto bi naš neprijatelj takve slučajeve dobro iskoristio u propagandne svrhe protiv našeg pokreta“ (up. o tome i Miloslav Samardžić, Partizanke strogo pov. – Tabloid, Beograd, br. 235, 23. jun 2011, 36–37).

Kako su komunisti „ratovali“ protiv Srba, neka pokažu samo neke sitnije pojedinosti.

Partizanske komande imale su običaj da na ustaše pošalju jedinice sastavljene samo od Srba, pri čemu bi ustašama unapred javili da se spreme i dočekaju napad. I tako je od 114 boraca „Nitonjine čete“ na Udbini 3. juna 1942. ostalo živih samo 12; u napadu na Kosinj 31. jula iste godine tako je izginulo 350 boraca, a mesec dana kasnije, na istom mestu, ustaše su pokosile 650 mobilisanih Srba.
Partizani su to tamo umeli raditi i drukčije: dok su delove svojih jedinica slali u borbu protiv četnika, dešavalo se da ih ponekad „pošalju i u šetnju“ — da bi ustašama omogućili da na drugom mestu izvrše pokolj nezaštićenog srpskog stanovništva. Tako se dogodilo da su u decembru 1942. godine, dok su se dve partizanske brigade borile protiv četnika u Bosanskom Grahovu i po zapadnoj Lici, a treća brigada besciljno šetala po Kordunu, ustaše upale u srpska sela Jošane, Pećane, Visuć i Selište i poklale oko 900 dece, žena i staraca.
Od marta do početka maja 1942. u Starom Brodu i Miloševićima kod Višegrada Francetićeva Crna legija (uz „podršku“ lokalnih muslimana i muslimanske milicije) poklala je 6.000 izbeglica iz Rogatice, Višegrada, Han Pijeska, Kladnja, Sokoca, Olova, Pala, Sarajeva.

Avgusta 1942. godine ta je Legija stigla na Kupreško polje u isto vreme kad i Broz sa partizanskim jedinicama. Srbi su računali da će im partizani stati u odbranu, ali je Tito naredio komandantu Četvrte proleterske brigade Peku Dapčeviću da, „ukoliko ustaše stignu u kupreška sela da im se ne suprotstavlja. Neka se seljaci sami brane“. Ustaše su postupile po Brozovoj želji: poklali su još 300 Srba i spalili sve što je moglo izgoreti.
Zanimljivi su i još neki Brozovi „zapadni podvizi“. Jedan je od njih onaj kad su partizani 26. septembra 1942. „blokirali četničke pozicije oko Metka. Pošto se četnici nisu htjeli predati, komunisti su pohvatali njihove žene i sestre i isturili ih ispred sebe u frontalnom napadu na četničke položaje… Četnici u takvoj situaciji nisu mogli ni htjeli da pucaju na svoje i odlučili se na predaju jer su im komunisti dali »časnu riječ« da im se neće ništa desiti. Samo dvojica četnika nisu im povjerovala (pa) su uspjela da se probiju kroz blokadu… Svi ostali bili su umoreni groznom smrću: glave su im komunisti odsijecali kocima i tupim oruđem“. Tako je pobijeno 59 ljudi, među njima i dve žene, a takav obrazac ratovanja partizani su preuzeli iz Francuske revolucije kada su žene i deca isturani „kao prva zaštitna linija ispred republikanskih trupa“. A tako je kod Metka ratovao i onaj ustaški general­-alkarski vojvoda (potonji „počasni građanin“ mnogih ustaških gradova).

Kad su tokom zime 1943. Brozove jedinice odstupale iz Like preko Petrovca, Drvara i Grahova u pravcu Livna i Glamoča, u njegovim „kolonama smrti“ bilo je mnogo male dece i Broz ih se osamdesetak njih rešio tako što ih je zatvorio u jednu zgradu ispod vrha planine Šator i tamo ih zapalio; u isto vreme s Banije i Korduna 60.000 dece, žena i staraca preterano je u Bosnu i od njih je 40.000 tamo poumiralo od hladnoće i gladi, a oko 700 starih i bolesnih, koji se nisu mogli uključiti u izbegličku kolonu, osuđeno za „saradnju s okupatorom“ i postreljano.
Nikola Plećaš-Nitonja ostavio je zapis da je „samo na teritoriji male Like Partija pobila 15.000 Srba, koji su sahranjivani u masovnim grobnicama, uglavnom u Podlapači, Laudovom Gaju i na Kamenskom“.

S ciljem da uništi srpsko Pravoslavlje, Broza su Srbima delegirale iste „sile“ koje Trockog i Lenjina Rusima 1917. i on je za Hitlera ratovao jednako uspešno kao i protiv Staljina. Na to ukazuje više neobičnih pojedinosti.

Broz je od Pavelića i Kominterne tražio da Hitler iz svojih zatvora oslobodi proverene „španske borce“ i da im omogući da u Jugoslaviji stignu do onih mesta u kojima će biti „najupotrebljiviji“. I tada su stigli njegovi kasniji „proslavljeni komandanti“ Peko Dapčević, Ivo Rukavina, Ivan Gošnjak, Vladimir Popović, Kosta Nađ, Veljko Kovačević, Vlado Ćetković, Robert Domani, Srećko Manola, Stjepan Milašinčić, Drago Štajnberger-Adolf, Ivan Hariš (čuveni Brozov Ilija Gromovnik!), Izidor Štrok, Jakov Krščević.

Kad su se partizanske jedinice na Neretvi, u proleće 1943, našle pred uništenjem, Brozovi delegati Milovan Đilas, Koča Popović i Vladimir Velebit dogovorili su se u Zagrebu s Nemcima da zajedno ratuju protiv Srba. I Nemci održali reč: sedam dana partizani su prelazili preko onoga „genijalno srušenog mosta“ na Neretvi, a da za to vreme iznad njih ne preleti ni ptica a kamoli nemački avion; i preko nje preneli 4.500 ranjenika, tamo razbili 20.000 četnika (i, uzgred, poklali koju desetinu hiljada nejači koja ih je pratila). I kad su sve to oposlili, „vrteli prste“ čekajući iskrcavanje zapadnih saveznika „negde na Jadranu“, a za to vreme Nemci ih opkoljavali, saterali na Sutjesku i tu obavili ono što nisu na Neretvi: satrli i partizane i pobili onih 4.500 njihovih ranjenika.

Posle „oslobođenja Beograda“ Broz je uspostavio Sremski front, odbio predlog komandanta ruskih trupa maršala Tolbuhina da u Sremu sprži nemačke rovove i preko Drave pređe u Baranju, već ga je uputio preko Bačke, da na Batini pređe preko Dunava i da mu tamo izgine 15.000 vojnika). Posle se pokazalo da se iza toga nalazio Brozov dogovor sa Nemcima da osigura izvlačenje njihovih trupa iz Grčke i sa Bliskog istoka i da im otvori put do Austrije, da tamo polože oružje pred („svojim“) zapadnim saveznicima. Sremski front je „probijen“ kad su te nemačke trupe stigle do Austrije, a Brozovi se komandanti „naigrali pozicionog ratovanja“ i, uzgred, postreljali 180.000 srpskih dečaka.

Pripremajući se za susret s Rusima, Broz je od 2. jula 1943. do 6. aprila 1944. pod svoju zastavu pozvao 80.000 narodnooslobodilačkih ustaša i jedna je njegova „SS Handžar divizija“ (da li ona u kojoj je za Hitlera ratovao rahmetli Alija Izetbegović?), uz podršku Desete hercegovačke, od 13–20. maja i početkom avgusta 1945. ubacila u jame oko Foče pedesetak hiljada dece od kojih je — polovina imala od 7 do 15 godina.

Broz je Srbima delegiran da ubija i da „ne broji“ i zato se ne može znati koliko su mu desetina hiljada izbeglica Englezi vratili iz Austrije, a on njima popunio jame oko Kočevskog roga i tenkovske tranšeje oko Dravograda; kao posleratni okupatori, komunisti su isleđivali, zatvarali, šikanirali tri i po miliona Srba i od njih se svakom petom ili šestom najčešće ne zna ni grob pa se postavlja pitanje da li ih treba tražiti u onih preko 200 „registrovanih »Lisičjih potoka«“ ili negde mimo njih; kad su shvatili da „demokratski pobiti“ sve Srbe nije baš tako lako, oni su 1948. priredili Goli otok i tamo sklonili one koji su im izmakli u ranijim čišćenjima (i pri tom, opet, nisu ostavili podatak o tome koliko su Srba, „monarhista“, „komunista“ i sličnih nepoćudnika tamo pobili).

Jasenovački logor Broz je zasnovao zajedno s Pavelićem, ovaj drugi postavljao njegove zapovednike, a nadzirao ih Bakarić motreći vrlo brižljivo da mu se koja partizanska jedinica ne primakne blizu i da nekom njihovom svojeglavom komandantu ne padne na um mogućnost da logor napadne i pokolje Srba zaustavi (jednom je to predložio Nikola Demonja i Bakarić energično odbio, a kad je Demonja neoprezno ponovio svoj predlog, njemu je u potiljak objašnjeno zašto to ne treba činiti).

Još 3. febr. 1944. godine, „na položaju“, Broz je potpisao naredbu, iz koje ovde pominjem tri „tačke“: a) „Kada budemo ušli u Srbiju, postrijeljati ćemo sve kulake i domaćine, a naročito sve industrijalce“; b) „Imovinu velikosrpske buržoazije, poglavito industrijske objekte i tvornice, ćemo prenijeti u Hrvatsku i Sloveniju“; v) „Narijeđujem osobito strogo ponašanje prema srpskom narodu, koji je u više navrata pokazao neposluh i odanost monarhiji, koju mi želimo iskorijeniti“.

Osim satiranjem Srba, Broz se vrlo uspešno bavio i razaranjem srpskoga etničkog prostora. I o tome se mogu pomenuti neke posebne pojedinosti.

Na Ilindan 1944. u Manastiru Prohor Pčinjski naredio da se srpska srednjovekovna nemanjićka država „preseli u Makedoniju“, posle Crnoj Gori darovao naciju, srpski prostor „preselio“ u Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, Srbiji „darovao“ dve autonomne pokrajine (Kosmet i Vojvodinu, s najavom da će se tamo „albanska i mađarska nacionalna manjina otcepiti, jer je njihovu zemlju… »anektirala« srpska buržoazija“). Sve priče, dakle, o Četvrtom kongresu samo su konkretizacija, „overa“ – takoreći, onoga što je u „partijskim dokumentima“ bilo zapisano kad je KP osnovana. I zanimljivo je da je sve ono što je bilo priređeno za Rusiju trebalo sprovesti i u Srbiji, posebno zbog toga što je pravoslavlje dopiralo do zagrebačkih predgrađa i slovenačke granice i što je za Vatikan predstavljalo nepodnošljivu uvredu budući da se u to vreme katolicizam već bio prelio preko Karpata i uveliko se širio i preko ravne Ukrajine. A razaranje Rusije i ruskog pravoslavlja trebalo je „overiti“ i razaranjem Srbije jer je to bio osnov za „pacifikaciju Balkana“ budući da su se na čelu Grčke, Bugarske i Rumunije nalazile nemačke dinastije i u njima se pravoslavlje [bilo] prilično — „istanjilo“.

Svoje zločine nad Srbima Broz je površio razaranjem Srpske Pravoslavne Crkve, postreljao više sveštenoslužitelja i arhijereja nego svi srpski koljači zajedno, a dodao im makar i dva patrijarha. I počeo sâm da „školuje svoje sveštenike i svoje vladike“, prema nekim svedočenjima, takvih se nakupilo oko 2.000 i sad se ne zna ima li među srpskim episkopima više komunista, pedera, biskupa, nosača naprsnih krstača ili kardinalskih koturića, ali je izvesno da među njima nema duhovnika niti ikoga ko bi Srbe mogao podsetiti na to — šta to beše Svetosavlje. Drug Porfirije i njegov „ćaća duovni“ (izgleda, uz asistenciju Tome File) osramotili su ne samo SPC nego i srpsko ime i srpsko nacionalno pamćenje u celini.

I tome dodali i srpski jezik uredivši da se na Novosadskom dogovoru 1954. on preuredi u srpskohrvatski, da se proglasi ravnopravnost latinice i ćirilice. I da se, po obrascima svih srpskih okupatora, krene u potapanje i srpskoga jezika i ćirilice. Pri čemu se pokazalo da su svi dotadašnji okupatori bili kratkoveki dok je Brozova okupacija trajala decenijama. A da se ona konačno utemeljila — potvrđuju i sve postbrozovske decenije: Srbima se dopalo da pišu onim pismom kojim je samo u prošlom veku [pot]pisano više od četiri miliona presuda njihovim sunarodnicima i uredilo da ostanu bez glava. Time je, po svemu sudeći, zatvoren onaj projekat kojim su Bečka kruna i Vatikan (ili je to bilo „obrnuto?)“, uz stručni nadzor Jerneja Kopitara, na istorijsku scenu izveli Vuka i omogućili Lajošu Talociju (1857–1926) da prizna da su oni (tj. Beč i Vatikan) 1836. stvorili „hrvatsku naciju“ i da su Posilović, Štadler i Štrosmajer, po nalogu Vatikana, na Katoličkom kongresu 1900. u Zagrebu naredili da Srba-katolika nikad nije bilo i da su oni vazda bili „Hrvati“ iako je Ferdo Šišić taj nacionalni soj prvi put otkrio 1608. godine na južnim padinama Velebita i u uskom pojasu Gorskog kotara. (Posle se oni, u Tridesetogodišnjem ratu 1618–1648, proslavili pokoljima protestanata po Češkoj i Nemačkoj i u nemačkom istorijskom pamćenju ostali upisani na ploči na zidu katedrale u Magdeburgu: „Sačuvaj me, Bože, kuge, gladi i Hrvata“; a koliko je, u ne tako davno vreme, hrvatsko ime bilo poštovano, može pokazati i činjenica da su hrvatski plemenitaši njime pre imenovali svoje konje nego svoje kmetove.) I kad su Štrosmajer, Štadler i Posilović, na onome Katoličkom kongresu 1900, naredili Srbima-katolicima da se „prepisuju u Hrvate“, zaboravili su da ih upozore na to da će posle morati da kradu sve ono čega su se odrekli kad su pristali da uskoče u kožu one čemerne istoverne plemenske skupine koja se vrlo uspešno sakrivala pred svim istorijskim pomenima i jedino uspela da svojim imenom osramoti svu svoju balkansku prošlost i, zajedno s onom albanskom, evropsku civilizaciju u celini: te dve skupine Evropi su mogle ponuditi jedino ono što su od Srba otimale budući da same nisu mogle stvoriti ništa jer od razaranja i klanja nisu imale vremena ni za kakve druge poslove. (Valja, pri tom, biti i pravičan pa priznati: Arnauti su uspeli da u istorijskim spisima prvi put budu pomenuti pri kraju XI veka, a Hrvatima je to pošlo za rukom tek pet ili šest vekova kasnije.)

Foto: Arhiva Glasa javnosti

I da se ovde ipak zaustavimo i da pokušamo osmotriti i još neke posleratne Brozove oslobodilačke zločine. Treba, pri tom, reći da su najtragičnijim stradanjima bili izloženi Srbi u Hrvatskoj kad su Broz i Bakarić tamo produžili ustašku ideju s još većim žarom od Pavelićeve. Neka to potvrde sledeće pojedinosti.

Grupa najuglednijih ljudi s Korduna optužena je „za veleizdaju, da su neustanovljenih dana 1942. i 1943. godine i tokom 1944. na Kordunu, uglavnom u Vojniću i njegovoj okolini, u više navrata zlonamerno raspirivali neraspoloženje i nezadovoljstvo prema stanju stvorenom narodnooslobodilačkom borbom, neistinito prikazivali tekovine NOB, a naročito isticali da Partija traži previše žrtava od naroda. Zatim da su govorili da je narodnooslobodilački pokret, navodno »protusrpski i velikohrvatski«, da se prema Srbima postupa bezobzirno, dok se prema Hrvatima postupa obazrivije, da su Srbi na oslobođenom području Hrvatske zapostavljeni, proganjani i potlačeni. Epilog Kordunaškog procesa najavio je ono što će se sa Srbima kasnije tamo događati“ — pet najistaknutijih među optuženima bilo je postreljano, a od onih drugih nekima se to isto dogodilo nešto kasnije.

Tome treba dodati i „krajiški ustanak 1950“ izazvan nepodnošljivim terorom vlasti koja je „narezivala“ mnogo veće dažbine onim selima koja su u toku rata mnogo puta bila spaljivana nego onima koja su ta spaljivanja potpirivala. Bakarić je to objašnjavao potrebom „da podignemo ona mjesta gdje je ustaški pokret bio snažan, da taj narod ne osjeti da se mi svetimo, da ne izazovemo njihov bijes. Srbi su ionako na našoj strani“. Taj se „ustanak“ među Srbima nikad nije pominjao, a kad je (posle četiri decenije) Vera Kržišnik, Slovenka, „naturalizovana Banjalučanka“, mnogo poznatija kao šahistkinja, o njemu napisala opsežnu knjigu (Cazinska buna 1950, Sarajevo, 1991), morala je bežati u Sloveniju, a knjiga ostala vrlo temeljito – prećutana. Neki su „revolucionari“ znali da je „bunu“ pripremila UDB-a, s ciljem da u cazinsko-kordunskom pojasu temeljitije proredi Srbe, a da muslimane odbije što dalje od „hrvatske granice“. O tome pojedinosti valja sačekati od istraživanja Mirka Radakovića, a o „strateškim osnovama projekta“ mnogo će se pouzdaniji oslonci naći u nalozima zagrebačkog Katoličkog kongresa 1900. godine da do kraja HH veka u Hrvatskoj ne može biti drugih naroda osim Hrvata niti druge vere osim katoličke. I sve o čemu su tamo odlučivali i Broz i Pavelić bilo je usmereno na oživotvorenje toga naloga, tj. da se tamo zatru Srbi, a muslimani bili „dobrodošli“ jedino u koljačkim poslovima, ali i to tek u „prekograničnim zonama“. Nezavisna Ustaška Država danas hapsi poslednje srpske babe po Kordunu, Baniji, Baranji i drugde, a dok je tamo još „bilo života“ – od svih investicija na tim prostranim srpskim prostorima, pominjano je jedino da će tamo, u Pounju, oko Dvora, biti izgrađena deponija nuklearnog otpada — za elektranu Krško.

„Poslednji ozbiljan pokušaj da se zaustavi pogubna politika prema Srbima u Hrvatskoj zabeležen je 1950. godine. Shvativši suštinu komunističke ideje u novoj Jugoslaviji, odnosno Hrvatskoj, trojica ministara u Vladi u Zagrebu, Srbi Rade Žigić, Duško Brkić i Stanko Opačić-Ćanica otvoreno postavljaju pitanje zbog čega se u obnovi zapostavljaju krajevi sa većinskim srpskim življem, a u kojima je bio najjači partizanski pokret. Hrvatska strana, na čijem je čelu opet Vladimir Bakarić, odbija bilo kakav razgovor, trojicu ministara Srba proglašava informbirovcima, velikosrbima, razbijačima bratstva i jedinstva. I oni stižu na Goli otok, pri čemu se otud R. Žigić nije vratio, a u obračunu s njima, kao i s onom kordunaškom grupom, „nažalost, prednjačili su Srbi, komunisti iz Hrvatske (potpomognuti najuticajnijim rukovodiocima iz Beograda“); među takvima posebno se proslavio „Bakarićev Srbin“ Milutin Košarić time što je, iz „preventivnih razloga“, zapalio crkvu u Gornjem Budačkom: da u njoj ustaše ne bi spaljivali Srbe — kako su to činili u drugim crkvama. Ta je crkva, inače, predstavljala kulturno-istorijski spomenik, u njoj je 1759. godine osnovana prva srpska narodna škola, a imala je i vrlo bogat ikonostas.

Prema navodima M. Radakovića, Srbi su kasnije prisiljavani na seljenje „znatno veštije“: tamo gde su bi[va]li najkompaktniji — uspostavljani su vojni poligoni, za artiljerijska ili pešadijska gađanja; davno sam čuo za takav poligon na Manjači, ubrzo posle toga i za onaj kod Slunja, a Radaković pominje i mnoge druge (po Slavoniji, Posavini, Lici)

Ostao je zapamćen i Brozov dekret da svi katolici po štokavštini moraju biti „Hrvati“ bez obzira na to kako se lično izjašnjavali (oni u Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj slabije su se čuli, ali su se ipak i među rumunskim Karaševcima glasnuli neki — „Hrvati“).

- Da su Broz i Bakarić produžili svoju „jasenovačku strategiju“ na onoj tački na kojoj su zaustavili Pavelića i Hebranga, neka pokaže i još pokoja neobičnija pojedonost.

Prva bi među njima mogla biti pomenuta ona da je ustaški sudija Lasić, koji je pred crkvom u Veljunu, na Đurđevdan 1941, osudio na smrt preko 500 Srba, odmah posle rata postavljen za sudiju u Vojniću, narod se pobunio, poslao delegaciju u Karlovac sa zahtevom da se on otud ukloni (ako se već njemu neće suditi), ali im je tamo „objašnjeno da će pojesti mrak“ svakoga ko to još jednom pomene. Ne znam je li taj Lasić u Vojniću dočekao penziju, ali mi je St. Korać pričao da su ljudi, kad se upokojio, išli na groblje da se uvere da je spušten u zemlju i da im više neće suditi.

Druga je znatno glasitija i besmislenija: fašisti današnjeg američkog ambasadora u Sarajevu 40 godina negovali su Pavelićevog ministra policije Andriju Artukovića zaslužnog za mnogo stotina hiljada pobijenih Srba, Jevreja i Cigana i izručili ga (na nosilima, polumrtvog i dementnog) da umre tamo gde je naređivao pokolje vezanih i nejači. I to se dogodilo samo zato što su pronađeni dokazi da je naredio ubistvo tri Jevrejina (a da je ubijao samo Srbe i Cigane — dokazi za to ne bili ni traženi).

Kad je Antun Akšamović, biskup đakovački, posle rata bio proglašen za ratnog zločinca, Broz ga je odmah pomilovao, a petnaestak godina kasnije odlikovao ga Ordenom bratstva i jedinstva prvog stepena u znak priznanja za rušenje srpskih crkava ili za njihovo preuređenje za bogosluženja po katoličkom obredu. U vreme kad je Akšamović proglašen za ratnog zločinca, mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (Lipovac) zatekao se u Aranđelovcu i tamo mu je Vasilije Kovačević-Čile poslednjeg jutra doneo čašu još tople krvi, da ga pričesti pre nego što ga je umlatio u nekoj jaruzi pod Bukuljom (a slušao sam i priče da je to moglo biti i u Širokovcu, na kačerskoj strani Bukulje). Taj Vasilije, inače, bio je stric Biljane Kovačević-Vučo, a brat rođeni onog Pavla koji je, proslavljajući 8. mart neke ratne godine, streljao svog oca (pa posle Biljana pričala da u njenim venama ne teče nijedno srpsko krvno zrnce, a ja objašnjavao da je poslednje istočilo tamo gde joj je stric ubio đeda).

A kako su Broz i Bakarić podupirali ustašku ideologiju, neka se pokaže i time da su oni naredili da se zabetoniraju sve jame koje su napunili srpskom (i drugom) nejači, a tamo gde nisu mogli izbeći konkretniju oznaku zločin[c]a obično je ostajao zapis da su postradali bili „žrtve fašističkog terora“ ili je (na Garavicama, recimo), po „uputstvu“ Hakije Pozderca, umesto podatka da su tamo ustaše poklale 20.000 Srba, zapisano da je „stradalo 12.000 rodoljuba“ (a statistike vele: pre rata u Bihaću bilo je više od 17.000 Srba, a kraj rata u njemu nije dočekao nijedan).

Komunisti su to, inače, znali činiti i drukčije: kad je Dragan Grgić 1961. o pomenutim zločinima napisao roman, on je bio zabranjen i nikad nije objavljen (verovatno rukopis bez kopije i lako ga je bilo spaliti, a ako je kopija i postojala — zaštitnici bratstva i jedinstva lako su je mogli pronaći i priključiti je originalu); Momir Krsmanović bio je srećnije ruke: kad je 1983. objavio roman Teče krvava Drina o pomenutim zločinima u Brodu i Miloševićima, njegova je knjiga dočekana kao „atak na bratstvo i jedinstvo“ i formirana Komisija za „slučaj Krsmanović“, ali je to autor „preživeo“, a njegova svedočenja pod brozovskim topuzom ostala neokrnjena.

I neka nam sve što smo dosad rekli bude dovoljno da nas „vrati na početak naše priče“, tj. na izjavu Ambasade SAD u Sarajevu da su „negiranje genocida i veličanje osuđenih ratnih zločinaca sramotni“, ali i na reči kojima „OHR“ takvu pamet energično podupire“ navodeći „da se ide i korak dalje u iskrivljavanju činjenica o ratnim zločinima počinjenih tokom 1990-ih i pojedincima odgovornim za te zločine“ i da „kvalitetno obrazovanje mora uključivati i evropske vrednosti“ [pa i] toleranciju“ prema svim lažima koje i Ambasada SAD i OHR hoće da nametnu kao istine. A valja im, između ostaloga, priznati i to da je Engleska najveća zločinačka država u istoriji sveta, ali i to da je po istim merama uspostavljena i Amerika i u poslednjih stotinak godina od Engleske preuzela zločinački primat (ili ga makar sa njom podelila. I valja ih, zaboravne, podsetiti na to kako su obe jednako zaslužne za dva najstrašnija poklanja u istoriji sveta, ono 1914–1918. i ono 1941–1945, pri čemu je ono prvo pokrenuto s ciljem da se slomi Rusija, a ono drugo s tim da se „popravi“ štošta što se prvim moglo „bolje oposliti“, ali i da se uspostavi jevrejska država. I zna se kako su to (po nalogu Vilsona) činili Trocki i Lenjin u Rusiji, a ne zna se koji je „Vilson“ poslao Broza i ovlastio ga za razaranje Srba, ali smo svedoci da je ta „vilson-brozovska pamet“ u HH veku smakla makar polovinu onoga broja Srba koji su još preostali na Srpskoj Zemlji i za koje „italijanski portal AntiDiplomatiko „ekskluzivno“ navodi dokumenta nemačke vlade [kojima se potvrđuje] monstruozni plan SAD: Srbija mora biti uništena“. Za germanske narode, naime, ostala je biblijska potvrda da su nedovršeni, tj. da „imaju kompleks Agare [1Moj 16, 21], još od neolita, jer znaju da su na začelju stvaranja civilizacije u Evropi. Duhovno prazni, Anglosaksonci osporavaju hrišćansko predanje, podrivaju sve što čini ličnost, narodnu samobitnost, polove, uzrast, truju čovečanstvo“. Kao narodnosna grupa kojoj je zločin upisan kao genetsko obeležje, Angloamerikanci zaboravljaju da se sami nalaze iza svih onih zločina za koje sada okrivljuju i osuđuju Srbe. I to se ogleda u vrlo prostim činjenicama: Srbi su istrebljeni svuda tamo gde ih sad označuju kao genocidne i gde im o tome donose „rezolucije“ iako ni u njihovom haškom NATO-sudilištu nema nijedne presude za genocid. Genocidnom ambasadoru genocidno zločinačkog naroda ne može se dokazati ništa od onoga što se do njegove genocidne pameti ne može niti probiti niti u ljudsko obeležje upisati. Pa ni to da se još nije našla potvrda da je jedan pravoslavni narod ikad preduzeo protiv nekoga neke agresivnije mere sem kad se od njega trebalo braniti. Srpske su prilike u tom smislu vrlo ilustrativne: statistike vele da danas u Srbiji ima makar 25 nacionalnih manjina, a u Grčkoj je posle Prvoga balkanskog rata zatrt prvi milion Srba u HH veku, s motivacijom da tamo „iz političkih razloga ne može biti drugoga naroda osim Grka“ (zanimljivo je da oni Turke i Jevreje nisu smatrali „drugim narodima)“; genocidna ambasadorska pamet razjasniće nam razloge koji su uredili da za Srbe nema mesta ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni na Kosmetu; ili zašto Bugari svoju granicu šire i preko Makedonije i preko Morave, pa i preko Kosova do Albanije (široko zaobilazeći, istina, onaj američki „Bondstil“ kod Uroševca). Pri čemu bi bilo vrlo zanimljivo osmotriti i status nacionalnih manjina u onim državama iz kojih Srbima stižu najglasniji propovednici ljudskih prava po ustaškim i arnautskim koljačkim obrascima — uz svakovrsnu overu njihovih evropskih i američkih zaštitnika i učitelja demokratije.


Kad je, po komunističkom nalogu, 1954. godine u Novom Sadu srpski jezik preveden u „srpskohrvatski“, pokazalo se da su komunisti doveli do kraja svoje obećanje da će se „prema Srbiji ponašati kao prema okupiranoj oblasti“: srpsku srednjovekovnu nemanjićku državu „preselili u »Makedoniju«“, zatrli srpsku ekonomsku i intelektualnu elitu, do 1951. godine postreljali 586.000 „narodnih neprijatelja“, u Hrvatskoj, Bosni (i Hercegovini) i na Kosmetu Srbe ostavili pod kamom njihovih ratnih koljača… I kad već nisu imali „dobar izgovor“ za druge koljačke poduhvate, krenuli u napad na srpski jezik. I to učinili sa sitnom razlikom prema obrascima po kojima su to činili i svi raniji okupatori: proglasili „ravnopravnost latinice i ćirilice“, sklonili sve ćiriličke pisaće mašine, latinicu uveli u vojsku, policiju, administraciju, posle tome dodali novine, televizije, NVO-demokrate, pedere, lezbejke, ovlastili ministarske budaletine da razaraju školstvo, nauku, kulturu. I ćirilicu doveli do praga nestajanja. A srpski jezik isparcelisali na „hrvatski“, „makedonski“, „bosanski / bošnjački“, „crnogorski“, „zajednički“.

I stranim gospodarima omogućili da na Srbe u celini stave — tačku!

Valja nam ovoj „priči“ dodati i jedan neobičan podatak: „Vojni obaveštajci još sredinom sedamdesetih godina prošlog veka došli su do informacija iz kojih se jasno videlo da je Zapad Jugoslaviju osudio na smrt. Ta saznanja jugoslovenski političari i vojni vrh jednostavno su ignorisali“. I jasno je zašto se to dogodilo: oni obaveštajci mislili su da se nalaze u službi ozbiljne države i nisu mogli ni pretpostaviti da su to Broz, Kardelj, Bakarić i drugi njeni „nadzornici“ znali mnogo bolje od svih njih jer su državu tako ustrojili da se ona, u trenutku kad se to nekome dopadne, što brže i što temeljitije — raspadne.

I to se, između ostaloga, „iščitava“ i iz činjenice da je Broz Srbima izaslan s jedinim ciljem da njih satire i da ni o čemu drugom ne misli. I uobličio privatnu državu koja je i posle njega, kao po inerciji, „funkcionisala“ makar desetak godina, a karakterisale su je dve izrazite pojedinosti.

1) „Koalicija 7 protiv Srbije“, u kojoj su sve federalne jedinice bile ovlašćene da Srbiju terorišu u skladu sa „sopstvenim potrebama“ i po „svojim merilima“, pri čemu su slabije obavešteni srpski istoričari u tome videli „srpsko pitanje kao konstrukcionu grešku Jugoslavije“ i nikad nisu shvatili da se „stvarna uloga Komunističke partije Jugoslavije uvek svodila na to da se rato[vi]m[a] što više Srba fizički zatre, a da se „u miru“ njihov etnički prostor razbije i usitni i na njemu uobliče regionalne oligarhije uz čiju će pomoć biti uništen najčvršći balkanski pravoslavni blok (rekli smo napred da grčko, bugarsko i rumunsko pravoslavlje „brane“ nemačke dinastije i da se ono tamo već pomalo istanjilo, a da se ni posle petnaestak decenija od „Kopitarovog pokreta“ nije značajnije odmaklo ni od zagrebačkih predgrađa ni od slovenačke granice).

2) Akad. Kosta Mihajlović (1917–2017) saopštio je (u SANU 1991) pred Pavlom Ivićem (1924–1999), Stankom Koraćem (1929–1994) i Ilijom Petrovićem (1938), a ovaj poslednji zapisao: za vreme Broza u Jugoslaviju je „ušlo“ 195 milijardi dolara, ali se od njih za 71 milijardu ne zna kud su „otišle“ niti šta se s njima dogodilo. I biće da je to mogao znati jedino Broz: kao vlasnik privatne države, bilo je prirodno da je on mogao imati pravo i na privatnih 70-ak milijardi dolara. I da je s onim ljudskim sojem kome je pripadao, i uz ustaške i arnautske teroriste i koljače koji su ga obezbeđivali, mogao činiti sve čega bi se dosetio. I „Jugoslaviju“ uređivati po pravilima koje je sam „propisivao“: mogao je stvarati „nacije“, posle iz njih „države“, „crkve“, „jezike“. I sve to, uglavnom, od „srpske japije“ (jedino je iz toga, delimično, „iskočila“ Slovenija 1918, ali se valja prisetiti da je srpska vojska i tada, malkice makar, poremetila nakanu Austrije i Italije — da Sloveniju podele).

Svima njima valja priznati da se sve to o čemu govorimo  nalazi „pred okom“ onih velikih zločinaca čiji nas ambasadorski i OHReprezentativni specijalci poučavaju tome šta se, po njihovim merama, ima smatrati sramotnim. Za Srbe to se pitanje uvek nalazilo na najvišem mestu njihovih identitetskih obeležja i oni, Srbi, zločincima nikad nisu priznavali ni pravo na to da govore o moralnim normama, a kamoli da ih moralu poučavaju.

I neka takav „srpski stav“ bude potvrđen samo jednom činjenicom: svuda tamo gde su proglašeni „genocidnim narodom“ pokazaće se da su Srbi istrebljeni, najvećim delom pobijeni (tamo gde su bili bolje sreće oni su uspeli pobeći ili, ređe, bili prognati) i ostaće nejasno kako se tako drastično mogla promeniti etnička slika BiH ako se zna da su posle Drugoga sv. rata, i pored svih Brozovih zločina, Srbi u njoj imali većinu, posle neke čudne sile uredile da se „u Brozovom miru“ ta većina istopi, „Bošnjaci“ se žalili da je nad njima izvršeno deset genocida, a nikako da objasne kako su uspevali da posle svakoga od njih budu sve brojniji pa ih već odavno ima više nego Srba i Hrvata zajedno; i kako su Srbi mogli nestati iz BHFed ako ih je pre (ovoga poslednjeg)  rata bilo više od pola miliona, a sad se tamo zatiru i progone njihovi poslednji ostaci, po istim obrascima po kojima su to s njima činili i Broz i njegove ustaše — po nalogu Velikih Zločinaca i uz nadzor njihovih Ambasadora i Visokih Predstavnika.

Dok su pamtili da su [bili] potomci pravoslavnih praoca, Tunjini „Bošnjaci“ bili su — narod. I govorili — srpski. Kad im je neko rekao da to treba da zaborave, oni su pristali da budu unapređeni u narod–otpadak. I počeli da bleje — „bosanski“. Ne shvatajući da im je lako promeniti kapu, gaće i opanke, lako će im biti da kažu da su postali bolji i lepši, teško će ikoga uveriti u to da su postali pametniji, a samo sebe mogu lagati da će promeniti jezik tako što će ga okrstiti drugim imenom. Time se jedino mogu poravnati s onima koji „hoće to isto“, tj. da je to „severnomakedonski“, „hrvatski“, „crnogorski“. Ne vodeći računa o tome da se niko od njihovih nosilaca nikad neće imati ni na koga pozvati.

Srbi će moći i na Ratka i na Radovana: ni jedni ni drugi nikad nisu pristajali na koljačke istorijske istine. Niti na „ambasadorsku i OHR-pamet“ koja ih podupire.

Ili će biti da Šnerson ispisuje poslednje stranice slovenske istorije prećutkujući činjenicu da su „tokom Drugog svetskog rata nacisti izvršili genocid nad slovenskim narodima, pre svega Rusima i Srbima. Zapad do nebesa razduvava informacije o Holokaustu (koji se svodi na uništavanje trećine svih Jevreja – prema podacima Ujedinjenih nacija), ali se istovremeno nikako ne priseća da je isto toliko ubijeno i Rusa, a ako tome dodamo i srpske žrtve, broj stradalih Slovena premašuje cifru stradalih Jevreja“. Ne znam gde sam naišao na ove redove, ali je izvesno da sam bio sanjiv kada sam ih prepisivao: Vilson, Čerčil, Trocki, Lenjin i Hitler skratili su Ruse makar za nekoliko desetina miliona glava, a Srbe makar za onoliko za koliko su skraćeni i Jevreji, ali se nigde ne pominju „muzeji ruskog i srpskog holokausta“. Nije jasno da li zbog toga što Šnersonovi Hjustonski i Harvardski projekti predviđaju tome i dodatak od 300 miliona slovenske stoke (posle će dotući i onaj ostatak, a pripremaju se i vakcine — za uništenje slovenskog gena).

Pa će dočekati da se po slovenskim prostorima raširi jezik kojim se Ljudi nikad nisu sporazumevali.

Piše: Dragoljub Petrović

(Mišljenja i stavovi u kategoriji "LIČNI STAV" nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)

SKINI APLIKACIJU